Svinjokolje u Šokadiji

Posebna čar su imale svinjokolje a nije se klalo svinje prije Svetog Andrije, 30. studenog. Pripremala se tada godišnja hrana, a plodovi rada tijekom godine oko ishrane i othranjivanja svinja, godišnjaka, dolazila su na red. Imati puno masti i slanine značilo je blagostanje u kući, o sortnim osobinama svinja nepotrebno je puno govoriti jer je udomaćena svinja bila mongolica, a tek u novija vremena dolaze neke sorte s boljim odlikama u pogledu kakvoće i količine mesa.

Skupila bi se u jutro moba u dan koji je bio zakazan za svinjokolju. Stanari su klali na stanovima, poneki u selu. «Ritual» je manje-više u svakoj kući bivao isti, za doručak se probao kulen od prošle godine i kiseli kupus, popije se vino ili kuvana rakija pa na klanje.

Svinje se nakon klanja šure u drvenom koritu iskopanom iz jednog panja (postojali su majstori koritari koji su izrađivali različito posuđe od drveta za takve ili slične namjene). Dlaka se skidala metalnim kašikama i nožem.

Svaka kuća imala je svoga majstora za obradu mesa, a zetovi su bili ti koji su trebali dokazati svoju spretnost u tomu poslu. Svinjokolja je trajala i po nekoliko dana, a često se znalo bockati svinju nožem više puta da komšije pomisle da se kolje puno komada. Meso za preradu se usitnjava nožem jer mašinu za meso nije imao gotovo nitko. Kao i danas prave se kobasice, krvenice, mast se topila obično drugi dan, a kruna svega bilo je spravljanje kulena. Budući da svinja ima jedno slijepo crijevo - znalo se - koliko svinja toliko kulenova. Pravi domaći kulen se suši u prirodnim trostranim rašljama od elastične vrste drveta. Slanina se ostavlja u polama od uha do repa. Morala je biti najmanje četiri prsta debela jer je godina duga a obitelj, moba i nadničari moraju tijekom godine u različitim poslovima imati što za jesti. 

Ženski posao je bio prati crijeva u koja se nadijevalo mesu priručnim sredstvima - kroz tikvu, stakleno grlo od boce, ili špricama na guranje. Za ručak se pravio gulaš ili paprikaš, slatki kolači, a između doručka i ručka posluživale su se krofne. Za večeru kobasica - ogledača, sarma i kolači od lisnatog tijesta - salenjaci. Za vrijeme svinjokolja je bilo i veselo, nije se žurilo s poslom, a nije bilo ni potrebe jer se zbog niskih temperatura meso i nije moglo pokvariti. Da bi sačuvali tijekom ljetnih mjeseci neke prerađevine od kvarenja, zalivali su kobasicu u posebne posude topljenom mašću.

 

Sa sjetom se i danas može čuti da su čvarci i mast drugačije mirisali od svinja koje su žirovane i hranjene u prirodnom okružju. Sve što se tih dana pripremi imalo je unaprijed svoju namjenu, ništa se nije bacalo, a i dlaka se prodavala Ciganima a oni je pak plasirali u radionice za proizvodnju četaka.

 

Svinjokolje

 

Stiže jesen dođe Sveta Kata,

svinjokolji otvorila vrata,

a kad dođe i Sveti Andrija

nasta dreka po naši avlija.

Naši šokci majstori su pravi,

dobro rade kad to mnogi znade.

Pravit kulin, lipe kobasice,

krojit šunke a i krvavice.

Bog im dade za taj poso dara,

stručnjaci su da im nema para.

Ako u kući divojka imade

i ovo se dogoditi znade:

Ona svojem momku poručuje,

ali pazi da svatko ne čuje:

«Diko moja na večeru dođi,

o Mijolju naši svinje kolju»

Ali braca dragoj poruku vraća:

«Imam curo i merak i volju,

večerati di se svinje kolju.

Samo oče l tvoji dozvoliti,

dal ja smijem na večeri biti?

Ne brini se lolo moja mila,

Ja sam s mamom sve dogovorila.

 

Ilija Dretvić pripremo STARI ŠOKAC